Puškinski dom - Andrej Bitov

Puškinski dom Andreja Bitova spada u red velikih ruskih romana. Nastao pri kraju sovjetske epohe, na granici zvanične i nezvanične književnosti, Puškinski dom sažima problematiku ruskog XX veka. Ovaj moderni roman o sudbini ruske kulture pokazuje klasičnog junaka ruske književnosti u novim okolnostima. U svetlu novog doba, Bitov preispituje ključna pitanja ruske književnosti i čini to na inteligentan, duhovit, lak i šarmantan način. Roman Puškinski dom takođe se smatra ključnim delom ruske postmodernističke književnosti.
Zorislav Paunković

Karakteristike

• Težina: 0.9 kg
• Dimenzije: 140 × 205 × 3 cm
• Godina izdanja: 2018
• Pismo: ćirilica
• Povez: tvrd
• Broj stranica: 524

O autoru

Andrej Bitov (1937, Peterburg) rođen je u porodici arhitekte, odrastao na Peterburškoj strani. Njegove prve uspomene vezane su za ratnu zimsku blokadu 1941–1942. Zatim je usledila evakuacija – Ural, Taškent, od kada i odbrojava svoja „putovanja“ koja traju do današnjeg dana. Bitov se sa porodicom vraća u Peterburg 1944. Završio je 1962. Rudarsko- geološki institut. Jedno vreme je radio u geološkim ekspedicijama kao bušač. U časopisima je počeo da objavljuje 1959. Roman Puškinski dom nije mogao da ugleda svetlost dana u Rusiji sve do kraja osamdesetih godina. Od 1973. objavljeno je u časopisima samo nekoliko odlomaka iz Puškinskog doma. Pojedine prozne celine objavljene su kao ciklus u zbirci „Čovekovi dani“ (1976) pod naslovom Mladi Odojevcev, junak romana. Kod nas je objavljen izbor iz tog zbornika pod naslovom Nevoljena Albina (Beograd, Prosveta, 1982). Integralni tekst romana Puškinski dom na ruskom jeziku objavljen je prvi put u izdanju Ardis, Ann Arbor, SAD, 1978. Bitov je 1979. bio jedan od autora i pokretača zabranjenog almanaha „Metropolj“ (objavljenog nešto kasnije u SAD). U predgovoru jednoj knjizi Bitova V. Panova je napisala: „...izoštrena misao, umetnička pronicljivost, živi interes prema unutrašnjem životu čovekovom“. Konzervativno raspoloženim kritičarima u njegovim delima nedostaje socijalni prilaz i jasno izražena pozicija, zameraju mu apstraktno psihologiziranje i privrženost etičkim principima koji ne zavise od socijalnih principa i nisu njima uslovljeni. Svojevrsnost i nezavisnost Bitovljevog talenta ogleda se u putopisnoj prozi (Sedam putovanja, 1976), gde ličnost putnika-posmatrača, sa svojim analitičkim razmišljanjima, ima kudikamo važniju ulogu od objekta posmatranja. Bitov je u romanu Puškinski dom pokušao sveobuhvatno da osmisli svet sa pozicija čoveka u Sovjetskom Savezu, a istovremeno je otvorio temu nastavljanja ruske književne tradicije. Stvaralaštvo Bitova odražava i zapadnoevropski uticaj ispoljen u onim traganjima usmerenim na obnavljanje pripovedačkog manira i na pokušaj oslobađanja od tradicije ruske književnosti. Bitov je svoj roman označio kao „roman-muzej“ istakavši i potrebu korišćenja „ambalaže“ stvorene pre njega. On nas uverava da pod „svodovima Puškinskog doma“ prati muzejsku tradiciju koristeći interferencije i ponavljanja, a kaže i da se zapravo raduje zbog svoje unutrašnje zavisnosti. Roman ima prolog koji je, po romanu Černiševskog, naslovljen „Šta da se radi?“ i tri dela: dva su naslovljena prema romanima Turgenjeva i Ljermontova – „Očevi i deca“ i „Junak naših dana“. Naslov trećeg dela ironično parafrazira naziv Puškinove poeme „Bronzani jahač“ – „Bedni jahač“. Ostala poglavlja imaju naslov: „Maskarada“, „Dvoboj“, „Okom nevidljivi demoni“. U Bitovljevom romanu očigledne su konstrukcije i montaže: mnogobrojni citati, ubačene novele, umetnuti autorovi kurzivni delovi, grafički prikazi odnosa likova... Puškinski dom je uneo znatne inovacije u kanonizovane modele savremene ruske proze. Autor se poslužio modelom realističkog romana, kako bi izvršio potpunu destrukciju tog modela. Za razliku od mnogih drugih savremenih ruskih autora koji su želeći da izbegnu koncept socijalističkog realizma, stvarali dela proširene tematike i izmenjenog ideološkog predznaka, Bitov stvara roman otvorene i neobavezne književne strukture. Njegov postupak se ogleda u ponavljanju motiva, interpolaciji istih segmenata u različite strukture, slobodnoj montaži fragmenata, autocitiranju, slobodnom skraćivanju, menjanju tekstova i naslova dela i u postupku fragmentacije celovite strukture. Puškinski dom nije roman karaktera, nije to ni roman o vremenu, to je, u prvom redu, roman o romanu. I baš je to ono što ovo delo čini specifično i radikalno novim, naročito ako se ima na umu kontekst u kome je nastalo. Na ovom planu ogleda se veza Bitova sa ruskom avangardnom prozom A. Belog, B. Piljnjaka i dr. s odgovarajućim kretanjima u američkoj i evropskoj prozi sedamdesetih godina, a isto tako i veza s Vladimirom Nabokovim. Modelom ovog romana Bitov se približava formi onih romana XX veka koje karakteriše razmišljanje o romanu (A. Žid, američki „self-reflexive“ roman). Među poznata dela Bitova spadaju i Letovalište (1967), Apotekarsko ostrvo (1968), Način života(1972), Oduzimanje zeca (1992), Dva čoveka (1994). Lidija Subotin

Možda će vas zanimati i drugi artikli iz Akademska knjiga asortimana.