2017 - Olga Slavnikova

Virus Istorije, za koji se verovalo da je davno iskorenjen i suzbijen, već skoro nepostojeći, bez prepreka se širio u gomilama građana.
Beograd, 20. januara 2017.

U stražnjoj sobi radio je televizor pojačan do kraja. Po zagušenoj Tverskoj ulici ispod kremaljskih kula, koje su se uzdizale kao novogodišnje jelke sporo je išla gomila. Njeno teško kretanje kao da je mlelo belogardejce u sabijenim kapama i crvenoarmejce u „bogatirkama”; nad glavama, kao jedra u smrtonosnu buru, ukoso su se podizala, i naginjala se, i padala crvena, crna, trobojna znamenja i transparenti. Na spomeniku Juriju Dolgorukovu, koji sedi na konju, ispred slepog metalnog kneza, sedeo je, kao dete uzeto na sedlo, gradonačelnik prestonice, sa ćelom kao u oduvanog maslačka, s rukama punim nekakvih proglasa koje sa opasne visine, što je pretila padom, nije smeo da baci. U sporednoj uličici tinejdžeri, sa sovjetskim sivim buđonovkama iz obdaništa, u kožnim jaknama s pancirom od crvenih sovjetskih značaka, iz zaleta su udarali i prevrtali strane automobile. Nekakav pognuti monah s tankim vlasima koje kao da je vetar oduvao išao je dižući koščate ruke na kljunasti mitraljez koji je virio iz džipa. Na Lubjanki je ponovo podignuti spomenik Đeržinskom nadgledao miting više hiljada ljudi koji je, gledajući odozgo, delovao zagonetno, kao tamni godovi hiljadugodišnjeg drveta. U Dumi je diktator Karenjin, koji se kao pijan plota uhvatio za tribinu s grbom, kvakao u mikrofon uspaljene reči, ali usredsređeni muškarci koji su sedeli pred njim u državnoj skupštini većinom nisu bili deputati. I ponovo su TV kamere izvodile gledaoca na ulice.
A ipak to nije ličilo ni na narodnu bunu, ni na vojni puč. Moskva je izgledala kao ogromna stanica prepuna vojnika i izbeglica, na kojoj su svi tražili svoje bližnje. Oni koji nisu imali belogardejsku ili crvenoarmejsku uniformu ipak su izlazili iz kuća – i virus Istorije, za koji se verovalo da je davno iskorenjen i suzbijen, već skoro nepostojeći, bez prepreka se širio u gomilama građana, u milicijskim i vojnim jedinicama. Svako ko je dobio bolest više nije bio onaj kojim se činio, kako je izgledao i kojim je sam sebe smatrao. Sada je svako mogao da postane potpuno drugi čovek, s neočekivanom sudbinom, s neizvesnošću u svakom sledećem danu. Nikakvim karantinima više nije bilo moguće zaustaviti događaje koji su pretili, mimo bilo koje logike i koristi osim logike i koristi samog kretanja istorije, da sruše civilizaciju. Epidemija Istorije širila se po Moskvi – i ljudi su tražili svoje, u nadi da će se skupiti pred odlazak u budućnost, slušajući protivrečne vesti, ne znajući red vožnje vozova.
Sudbina je bila tu. Koracima sudbine marširali su po praznoj Vaznesenskoj ulici specijalci; rastresite snežne pahulje, nalik na sitne bele cvasti, topile su se na njihovim zaoštrenim, čvrsto stegnutim licima. Brojeći i pečatirajući korak, slivale su se prema centru grada suknene vojne jedinice; sneg ih je obasuo kao ravno uzorane njive. S niskog neba koso se razvukla belina; razrušeni televizijski toranj emitovao je prenos i izgledao kao nejasna, jedva obojena senka. Na kosini nasipa, koja je valjala pivsku tečnost u mekanu ledenu mast blistao je popravljeni natpis „NEMA BOGA” – okrenut nagore, kao mamac ili znak za sletanje.
Iz glavnih i sporednih ulica, koje su se pravo i krivo ulivale u Vaznesensku, oprezno su se izvlačile, isprobavajući vazduh ovlaženim zastavama, pegave od snega grupe demonstranata. Samo se jedna grupa, vukući malu količinu oskudnog crvenog cica kretala iza specijalaca, i činilo se da je čak na rastojanju od kilometra pratila elitnu jedinicu. To su bili starci – babe u mokrim odrpanim bundama, dede u vatiranim kamuflažnim jaknama, u pocepanim kaputima kao od furnira; gegali su se kao neskladne ptice što su iz nekih razloga rešile da krenu peške. To su bili žitelji prošlog veka koji još nisu zaboravili istinski, slani i izgoreli ukus Istorije. Penzioneri, prodavci novina i falsifikovanih telefonskih kartica, sitni lopovi, lopovi iz prigradskih vozova, senilni spletkaroši, kućni falsifikatori novca, prestupnici već samo zato što su nastavljali da žive i pamte neki drugi, drugačije ustrojeni svet, tvrdoglavo su vukli nesavitljive noge, njihova lica podsećala su na izvrnute izgužvane džepove. Ispod prave plišane zastave, istanjene na naborima do roze tkanine, marširala su, kao da nogama traže kućne papuče, dva starca u uniformi iz Drugog svetskog rata: običan pešak s zarđalim poroznim šlemom, u pocrvenelom šatoru, i poručnik-tenkista koji je u šlemu i kombinezonu ličio na muvu iskidanih krila, sa sjajnom kožom koja nije starila na levom spaljenom obrazu.

Mnogi su pokušavali da otputuju iz grada, mnogi su vukli natrpani, koliko-toliko nabijeni prtljag, vukli za ruke previše čvrsto uvijenu decu, zaustavljali kola koja su prolazila, opsedali železničke kase. U gustoj gužvi niko nije obraćao pažnju na dva muškarca – suvonjavog starog Tatarina i drugog, mlađeg, kamene vilice, sa oštrom kapuljačom nabačenom preko samih očiju – koji su ujednačeno hodali noseći ogromne pažljivo spakovane rance. Sudbina ih je pratila, koračajući po snegu bosa. Ona ih je sačuvala od susreta s pijanim kozačkim odredom što je pucao na vrane i građane iz dugih automatskih revolvera, brzo ih je izvukla preko raskrsnice na kojoj je, posle pet minuta, od granate komsomolca eksplodirao vojni kamion. Karte su kupili ranije i do svojih mesta stigli su bez problema.
Sa stanice ih niko nije ispraćao.
Prevod s ruskog: Ljubinka Milinčić

Karakteristike

• Pismo: Latinica
• Povez: Tvrd
• Godina: 2009
• Format: 14,5x20,5
• Strana: 430

Možda će vas zanimati i drugi artikli iz Arhipelag asortimana.