Teorija o inflatornom univerzumu opisuje veoma rane stepene evolucije univerzuma i njegovu strukturu na izuzetno velikoj udaljenosti od nas. Kosmolozi su dugi niz godina verovali da je univerzum na samom početku izgledao kao ekspandirajuca vatrena lopta. Taj eksplozivni početak univerzuma nazvan je Velikim praskom. Početkom 70-ih godina predložen je drugačiji scenario evolucije univerzuma, a sudeci prema tom scenariju, rani univerzum je nastao pomocu stepena inflacije, tj. eksponencijalno ubrzanog širenja u svojevrsnom nestabilnom stanju nalik vakuumu. Kako bi se rešili mnogi kosmološki problemi, na početku se smatralo da je inflacija središnji stepen evolucije toplog univerzuma. Na kraju inflacije skalarno polje se raspada, univerzum postaje topao i njegova potonja evolucija se može opisati standardnom teorijom o velikom prasku. Zbog toga je inflacija bila deo teorije o velikom prasku, a postepeno je ta teorija postala deo inflatorne kosmologije. U skorašnjim verzijama inflatorne teorije tvrdi se da se univerzum sastoji od velikog broja inflatornih mehurova koji stvaraju nove mehurove, ad infinitum. Usled toga evolucija univerzuma nema kraj, a možda nema ni početak. Posle inflacije univerzum je podeljen na različite eksponencijalno velike oblasti u kojima mogu biti različita svojstva elementarnih čestica, a i dimenzije prostor-vremena. Zbog toga univerzum izgleda kao multiverzum koji se sastoji od mnogo univerzuma sa različitim zakonima fizike niskih energija. Nova kosmološka teorija vodi ka značajnoj izmeni standardnog gledišta o strukturi i evoluciji univerzuma i našem mestu u njemu. Lindeov scenario o inflatornoj kosmologiji postao je standardna paradigma moderne kosmologije, zamenivši prethodne verzije teorija o velikom prasku.