Umetnik - Saša Edi Đorđević

Dragi čitaoče, likovi u priči koja je pred tobom nema ju imena i nacionalnost. Nije bitna njihova boja kože ni bilo kakva ubeđenja ili opredeljenja. Oni su osobe kakve svakodnevno srećeš na ulici ili poslu, u školi, gradskom prevozu ili parku, na fakultetu, utakmici, koncertu, pozo rišnoj predstavi… Javljaš im se, i oni tebi, sa osmehom na licu, nekada iskrenim, nekada tek reda radi. A možda se i gledate ispod oka, mrko, zbog ničim izazvane antipatije ili nekog postupka sa kojim se ne slažete. Deliš sa njima sedište ili klupu, ćaskaš ili se gurkaš u redu pred nekim šal terom ili kasom. Nervozno trubite jedni drugima u koloni vozila zaglavljenoj u saobraćajnoj gužvi. Oni su tvoji pri jatelji, rođaci, komšije, školski drugovi, kolege, partneri… Ili tek slučajni prolaznici kroz tvoj život, koji u njemu ne ostavljaju nikakav trag. Zemlja u kojoj žive moji izmišlje ni junaci takođe nema ime. Nalazi se svuda i nigde. Ali, nije mnogo drugačija od te u kojoj ti živiš. Ima dva skoro u svemu podjednaka dela, severni i južni. Njihovi stanovnici govore istim jezikom, slične su vere, imaju iste svakodnev ne probleme i zadovoljstva. Koliko god ovaj roman bio plod književnikove mašte, sve što budeš pročitao na stranicama koje slede već se negde desilo, dešava se ili će se tek desiti. Jer, i na ovim stranicama i van njih, ljudi su samo ljudi.