Teslini špijuni - Radovan Đajić

U svom spisateljskom mikseru Radovan Đajić je, u svojoj knjizi-prvencu , prilično vešto p(r)omešao nešto što nije nimalo lako: istoriju, politiku, rat onaj najveći, špijunske poslove, nauku, elemente bajke, fantastike... Svega ima među koricama tih njegovih Teslinih špijuna, i sve obojeno osobenim humorom autora.

Naslovni junaci knjige su istinite ličnosti, vreme i mesto događaja takođe. Osim velikog Nikole Tesle, u fokusu te tematski široko razlivene Đajićeve priče je i Drugi svetski rat, i vreme malo pre i malo posle toga. Saveznički špijuni – Vili i Bili – predstavljeni su i kao prijatelji naučnika, na svom zadatku koji su im poverili neki vodeći državnici sveta, u tom času sa one njegove bolje strane. Ti špijuni od karijere budno su motrili da se, tamo u Njujorku, čudesnom ostarelom naučniku ne primaknu njihove kolege sa protivničke strane, individue u službi Hitlera i njemu sličnih. Ovi Đajićevi redovi su jedna zanimljiva, autentična istorijska pozornica kojom promiču i likovi Ruzvelta, Čerčila, Tita… Ali i onih kojih nema u udžbenicima istorije: Ijana Fleminga, literarnog oca filmskog agenta Džejmsa Bonda, recimo, ili našeg Dušana Popova, glavne inspiracije pomenutom tvorcu slavnog 007. Za Đajićevu knjigu može se reći i da stiže iz “porodične radionice”, s obzirom da je njegov otac Jovan u Torontu (gde se pisac knjige R.Đ. i rodio) imao svoj list “Serbian herald”, a bio je i aktivan učesnik i svedok velike istorije, ali i poznanik našeg najvećeg naučnika. Njegov lik i ostavština nesumnjivo su inicirali pojavu ove knjige ne kao druge. Sa minimumom fikcije i sa maksimumom stvarnih ljudi i događaja u slobodnoj interpretaciji pisca, čijem je peru, treba ponoviti, humor – katkad i montipajtonovski iščašen – jedna od ponajboljih strana.

Ova knjiga čiji literarni identitet nije nimalo lako definisati – niti je klasičan roman, ni gola dokumentaristika, ni publicistika… – svojim više nego provokativnim narativnim spektrom kao da traži, priziva i nekakav svoje novi život – na malom ili velikom ekranu. Njenog čitaoca posebno privlači skoro bajkovit lik Nikole Tesle (i njegove golubice bele), koji se doživljava i kao veliki, dobri čarobnjak nauke. Vispren, duhovit, šarmantan, vragolast. Upravo ono što zna da krasi osobe koje zaslužuju atribut genija. A pero pisca često se i “(po)igra” sa istorijom i politikom, pa tako i sa likom velikog naučnika koji se, znanjem teško naoružan, nedužan našao u njihovom ratnom vrtlogu.

Đajić inače za sebe voli da kaže da je avanturista, pa u nizu različatih poslova i delatnosti koji su obeležili njegovu biografiju on sebi ispunjava i želju da se u njoj nađe i mesto za pisca. Jest on malo zakasneli debitant, ali nam ispisuje jednu sasvim neobičnu knjigu kakvi su Teslini špijuni.

Sreća je što za neke avanturiste kasno kao da nikad ne postoji!

Muharem Šehović