Kalendar mog detinjstva: prvi deo - Đorđe Balašević

Monodrama „Kalendar mog detinjstva“ već je puno puta izvođena pred publikom.

Ove godine, prevedeno u pisanu reč, putovanje kroz uspomene na rođendane, slave, prijatelje i porodicu, pojaviće se u formi knjige.

Po meni, dakle, dani detinjstva su skriveni dragulji koje u gomili bezvrednih staklića rasutih po modrom plišu naših uspomena obično počnemo otkrivati tek kad nam život natakne sajdžijsku lupu sredovečnosti?

Roman-kalendar, autentični žanr pisca, opisuje najvažnije događaje u odrastanju pripovedača.

Podeljen na šest glava kao šest meseci, glavni junak prolazi kroz uspomene na slavlja i putovanja, porodicu i prijatelje, gledajući očima dečaka.

Lepo mi dođe da se rasplačem kad pomislim ko sve nije imao detinjstvo? Mislim da je bilo čisto rasipništvo dodeljivati ga ba svakoj budali…

No, i o tome je, pretpostavljam već rečeno šta treba?

Odavno sam shvatio da „Misli Poznatih I Slavnih“ nisu obavezno i „Misli Preterano Pametnih“, ali (pored lascivne izjave matore poleguše čuvene po tome što se udavala devet puta, ili suvoparne definicije nobelovca koji je još kao sedmogodišnjak posumnjao da dijagonala nepravilnog tetraedra pomnožena vlastitim korenom daje jedan broj bez kog se naprosto ne bi moglo?), u tim knjižurinama se srećom uvek provuče i poneki stih našvrljan na kafanskoj servijeti, koji svojom genijalnošću u momentu postidi sve one koji se nadaju da se do mudrosti ponekad može stići i upornošću i marjivim vežbanjem…

Ako su o detinjstvu, znači, ponešto već rekli Ljermontov ili Bernard Šo, Felini, Nušić, ili Bilo Koji Od Tih Promućurnih Čičica, teško da bih ja tu išta imao da dodam?

A opet, ovo je moja priča, baš me briga, gde ću to reći ako ovde neću?