Jahao sam prema drvoredima: izabrane pesme 1981-2021 - Aca Vidić

Aca Vidić, avangardni pesnik blizak nadrealizmu, imažizmu, donekle simbolizmu, zatečen entropijom do nihilizma u prostoru neobojenom tradicijom i u raspravi sa trčećim, nimalo poetičnim vremenom, razvija svoj talenat bogaćenjem samosvojnog identiteta, ljudskog i pesničkog, sabirajući kao mrav mrve stvarnosti i izgrađujući kompleksnu osmišljenu celovitost i smislenost životnih vrednosti. Imažist po jasnoj slici i mahom slobodnom stihu, slobodan od svake konvencionalne stege: izbor tema i odgovarajući ritam nametnut je inspiracijom trenutka. Liričar, mislilac, analitičar stvarnog i mogućeg, istraživač vrednosti i razloga, katkad egzistencijalista, stranac u svetu, nepoverljiv do nihilizma, postojani tragalac za smislom, Aca Vidić u poeziji nalazi spas od nelagodnosti u stranoj i vlastitoj kulturi. S druge strane, on čuje i tihi glas, ali moćniji, onaj iza ogledala u kome još ne vidi svoje lice, i reklo bi se da će ga slediti u daljim dodacima potrebnim da od pesništva kao slučajnog kaleidoskopa, počne da nastaje sve sistematičniji pogled na svet obojen iznedrenom osobenom filozofskom i estetskom praksom. Jednostavno nadrealističko iskustvo, nalik na slučajnost automatskog pisanja, poetskim vežbama uzrasta do racionalnije kontrole zbunjujućih čestica stvarnosti, ne da bi ih ograničila nego da bi zrelija predstava merila aršinom ciljeva koji umesto da isključuju jedni druge, postignu smislenost dijalektičkog jedinstva.
– Dr Anđelka Lazić

Njegovo je pesništvo okrenuto otvorenom tvoračkom dijalogu sa modernim i avangardnim stvaralačkim obrascima, ponajviše nadrealizmom i imažizmom. Otuda u njemu toliko figura suprotstavljanja: kontrasta i paradoksa, stalnog dvojstva, jezičkih i misaonih obrta, ironijskih proboja, alogičnih slika i iskaza. Rečju, energije prkosa i otpora inerciji zaborava i „kiselini vremena“; entropiji i duhovnom tamnilu. U zagonetnom govoru ove poezije, pored propitivanja stvarnosti, tradicije i stvaranja, misaonih prodora, epifanijskih proseva i intimističke topline, mestimice je predočavana i mitopoetska predstava o dvostrukom poreklu, književnom i stvarnom. Figura oca je u njemu izdignuta do simbola, a sama poezija viđena kao put i način nalaženja sklada, mera prihvatanja i prisvajanja života i sveta.
– Mileta Aćimović Ivkov