Brana na Atlantiku

„Svaki put kada bi da me skuče, pribegnem uspomenama. Gde sadašnjosti nema a budućnost je neizvesna, ne preostaje drugo do da se prošlost koristi kao melem. Francuski roman je bio nepotpun; evo još nekih greha moje mladosti.“
F. B.

Begbede, bivši pariski dendi preobraćen u pustinjaka iz Getarija, pripoveda kako se njegov prijatelj Barterot, veličanstveni ludak koji istovaruje hiljade tona šuta u more, sav predao borbi protiv neizbežnog porasta nivoa vode.

Rečenice u talasima osvajaju duhovni prostor i stranice, nižu se razmišljanja o samoći i neumornoj potrazi za umetničkim žarom. Odblesci prošlih dana se vraćaju, namećući se poput kakvog odbrambenog zida prema sadašnjosti. Priča se gradi natopljena šarmom nostalgije: detinjstvo provedeno u rastrzanosti između razvedenih roditelja, slobodarski duh sedamdesetih, mladost, žurke i flertovi… Prošlo doba. Žurka se završila. I kao jedina brana od samoće preostaje ljubav.

Brana na Atlantiku jedinstveno je i neodoljivo štivo, koje britko, nemilosrdno i poetično prelazi put od ličnog ka univerzalnom.