Vaskrsenje

Roman o čoveku, njegovom smislu, instituciji i apsurdu koji ih povezuje.

Okružni sudija Lazar V. je čovek besprekorne karijere, besprekorne porodice, besprekornih padova. Svojom krivicom i tuđom voljom našao se u središtu mreže događaja povezanih sa moćnicima, kriminalom, beskrupuloznom okolinom, ratnim žrtvama i zločincima, u situaciji u kojoj samo njegovo postojanje znači apsurd. Trenutak se pretvara u večnost, ali „božanska intervencija“ čitavu stvar čini samo još gorom. Lazar traži izlaz, ali svaki njegov pokušaj da urazumi apsurd pokazuje se naivnim. Jedino gore od pakla sadašnjosti je budućnost koju bi taj pakao mogao proizvesti. „Vaskrslom“ Lazaru još jedino preostaje pokušaj da se iskupi...

Da li roman Vaskrsenje govori i o Bogu? Ako govori, poruka je jasna: sumnja je jedina usluga koju mu čovek može učiniti.

„Od teologa i sveštenika se u našem konzervativnom (mada je primerenija reč ’konzervisanom’) društvu ne očekuje da se upušta u tako ’neozbiljan’ posao kakav je pisanje romana, pogotovo ako teolog i sveštenik – a Vukašin Milićević je i jedno i drugo – već u uvodnim rečenicama Vaskrsenja napiše da teolozi ’bulazne’ i da je poenta s paklom ’što nema razlike između posledice i kazne’. Vaskrsenje je srećan (i redak) spoj poezije i teologije koji će – ako se drugačije ne naredi – obogatiti i srpsku teologiju i srpsku književnost.“
– Svetislav Basara

„Pred čitaocima je nevjerovatan roman u koji će oni, siguran sam, povjerovati jer je pun istina o nama. A ja sam neizmjerno sretan što na scenu stupa jedan novi pisac, tako široko obrazovan a iskren, tako talentovan a neuobražen, riječju, surovo pošten, čije veliko znanje i poštenje na najbolji način, kroz književni tekst, postaju ’svetiljka koja se stavlja na sto da svetli svima’.“
– Vladika Grigorije