Digitalna higijena

Ukoliko se u svakodnevnom životu ne pridržavamo osnovnih pravila telesne higijene, izvesno je da ćemo tu vrstu nemarnosti platiti ugroženim zdravljem, što je jednostavno pravilo. Naše vreme je, međutim, stvorilo potrebu i za poznavanjem „higijenskih“ pravila još jedne vrste – one koja se tiče virtuelnog prostora digitalnog sveta. Knjiga Digitalna higijena, koju su kao glavni autori potpisali Igor Ašmanov i Natalija Kasperska (ispred ozbiljnog stručnog tima uključenog u njenu izradu), predstavlja svojevrsni priručnik za tu oblast.

Odavno nismo imali prilike da u rukama držimo knjigu koja na detaljniji i sistematičniji način izlaže razne „bolesti“ od kojih pati takozvano mrežno društvo. A što je još važnije, reč je o knjizi koja daje jednako konkretne i sistematično organizovane preporuke za prevenciju i rešavanje problema. Svako njeno poglavlje je priča za sebe i razmatra temu koja je sui generis, premda organski povezanu sa celinom tematike. Autori se, pritom, nisu ograničili samo na identifikaciju trenutno aktuelnih digitalnih izazova (za koje sami kažu da će već u narednim godinama, a možda i mesecima, biti značajno prošireni listom novih koje je teško predvideti), već su se potrudili da pronađu i pozadinsku logiku procesâ i zajedničku nit koja ih objedinjuje. Konačno, poslednje poglavlje knjige upozorava na trenutak u kome „digitalni cunami“ može zahvatiti stotine miliona ljudi koji pripadaju generacijama koje dolaze, a koje nemaju dovoljno razvijen stepen kritičkog mišljenja.

Pitanje koje su postavili i autori je: kome je namenjena ova knjiga? Odgovor je kratak i jasan: svima nama. Namenjena je, rekao bih, pre svega odgovornim roditeljima, koji treba što bolje da znaju ko i kako njihovu decu vreba na računarskim mrežama, ali i da sâmi usvoje određene „higijenske“ navike kada je u pitanju identitet porodice i njeno predstavljanje u digitalnom okruženju. Namenjena je i omladini, da bi nove medije shvatili ozbiljno – ukoliko ih shvate lakomisleno, to može imati ozbiljnih posledica. Važna je i za lekare (osobito za kliničke psihologe) koji će se sve više susretati sa novim oblicima elektronske zavisnosti, fenomenima otuđenosti i specifičnim vidovima depresije i anksioznosti kod svojih pacijenata, a koji proističu iz „nehigijenskih“ navika stečenih u virtuelnoj sferi. Ništa manje je potrebna i službama bezbednosti, jer kriminal ne samo da je našao potpuno nove puteve za svoje stare projave, već su se pojavili i potpuno novi vidovi protivzakonitih radnji koje su karakteristika isključivo elektronskog doba. Podrazumeva se da je potrebna i informatičarima, da bi osvežili svoja znanja, ali i da bi apelovala na njihovu savest prilikom izrade softverskih rešenja, jer ona treba da budu u službi čoveku, a ne da od čoveka prave roba. Neophodna je i pravnicima, koji će se sve više sretati sa novim vidovima ugrožavanja prava na privatnost i morati iz godine u godinu da prilagođavaju pravne propise. I, nesumnjivo, potrebna je sveštenicima koji će među svojim parohijanima imati sve više slučajeva povezanih sa ovom problematikom, bez čijeg okvirnog poznavanja neće moći pružiti duhovnu podršku i savet ljudima koji su već ugroženi.

Baveći se već dve decenije problematikom binarne civilizacije, vremenom sam izveo zaključke iz tri različite perspektive koje su bile vezane za lična polja delatnosti: 1) kao informatičar sam zaključio da je potrebno šire informatičko opismenjavanje društva, ali ne u smislu učenja ljudi da budu korisnici aplikacija (što je prilično lako, jer je danas svako softversko rešenje user friendly), već učenja ljudi da prepoznaju suštinu problematike društva pod nadzorom i njegovih tehničkih mehnizama da bi svoju privatnost što bolje zaštitili; 2) kao sociolog sam zaključio da je potrebno uvesti metodologiju trostrukog ključa, koja bi fenomene informacionog društva posmatrala iz tri nivoa – kritičkog, kontekstualnog i konceptualnog – čime bi se celokupna sfera o kojoj je reč sagledala celovito i na nju dao što adekvatniji odgovor; 3) i, nesumnjivo najvažnije, kao sveštenik sam došao do zaključka da je put za rešavanje nagomilanih problema – bar kada su savremeni pravoslavni hrišćani u pitanju – povratak isihastičkoj duhovnosti i umnom delanju jer čovek čija je umna, noetička sfera zdrava ima sasvim dovoljan stepen duhovne snage i rasuđivanja da informacione tehnologije koristi suvereno, kao gospodar.

Knjiga Digitalna higijena je u svojim ključnim elementima u potpunosti „kompatibilna“ (da iskoristimo upravo informatički izraz) sa sva tri zaključka do koja sam tokom vremena došao. Stoga je iskreno i toplo preporučujem celokupnoj srpskoj čitalačkoj publici.