Kilimandžaro

Vladan Živaljević peva strofičnim stihovima za duhove u proviđenju koji kao da prolaze kroz zidove malog stana, i žele senkama svojim da se nastane Na razglednici, Koju čuvam pod jastukom. Ah, taj mediteran s morskim plavilom u nesanici. Tačno tako, uverava nas lirik Živaljević: Dok ima žeđi,/I života ima/U meni.

U potrazi za nenapisanom pesmom pesnik živi u snohvatu rima, popunjava praznu sobu zvonkim stihovima u prepletu sa vrtoglavicom koja ga vraća snežnim vrhovima Kilimandžara, Himalaja i Monblana.

Krokirajući, u samom epilogu knjige, stihovima pakao na zidu zazidanog prozora Vladan Življević je apoteozno zagledan u život tragajući za detelinom sa četiri lista. Njegova lirska kutija puna je zažutele hartije i izbledelih slova kojima se vraća, da ih iznova opeva sećanjem u ime dalekog puta – tamo daleko gde nebesko plavilo čeprkaju beli planinski vrhovi Kilimandžara.