Zaboravljeni srpski grof

„Znate, u našem carstvu sunce nikada ne zalazi“, ta rečenica onako bez jasne veze izgovorena i nikome posebno upućena imala je, izgleda, religijsku moć za gospodina Tejlora. Jer on se posle te izjave zamisli i okrenu prema prozoru. Kao da je negde u nebeskim prostranstvima tražio granice tog najvećeg carstva u istoriji čovečanstva. Grofu Gavrilu Miloradoviču nesvesno se zateže lice. Uznemirilo ga je pitanje. Godinama se pripremao za ovo putovanje, skupljao podatke, stupao u razne, često nekorisne prepiske, prebirao po porodičnim spisima, očekivao, možda, objašnjenje ili razrešenje za mnoge lične i porodične tajne, i sada tek onako: gde si krenuo? „Idem u Tursko carstvo, u hercegovački ejalet, a mostarski mudirluk“, neobično glasno progovori, pa kao da ga ove daleke i čudne reči malo uplašiše, tiše nastavi: „Idem u manastir Žitomislić, na obalu reke Neretve, da obiđem zadužbine predaka. Urednim, čitkim rukopisom kapetan Palina upisuje u privatni dnevnik ono što čuje. „Na svoju zemlju, na plemenitu...“, grof to tako tiho reče da kapetan stade i upitno ga pogleda.