Priče o zanatima, stare i nove

I mi sami prolazimo, nego to i ne primećujemo! U našoj porodici tetke su najviše volele da posmatraju sa prozora prolaznike koji su hodali ulicom. Onda su rekle: Kad bismo samo znale kuda idu svi ti ljudi! Mama se zaustavila sa metlom u ruci, kojom je upravo čistila pod, onda se zapitala: Možda postoji nekakav poseban zanat, prolaznički! Deda je zaključio: Čestit svet sedi kod kuće, a ovi što idu levo desno, to su fukare! Tetke su se usprotivile: Zar onaj gospodin u šeširu koji uvek prolazi i mahne nam rukavicom, da bude baraba! Tata je dodao: Makar da idu nešto da kupe ili da svrate u kafanu, nego ništa! Mama je rekla: Tačno je da neko sedi na niskoj stoličici i pravi cipele, siromašna cvećarka sastavlja buket iako je potpuno slepa, a ovi samo bazaju! Ja sam takođe razmišljao šta ima u tim ljudima koji samo prodju pored naše kuće, skrenu iza ugla i odu kao da ih nije ni bilo. Izgledalo je kao da u svojim svakodnevnim planovima nemaju ničeg drugog, nego samo da minu nekom ulicom i nestanu zauvek. Tetke su prošaptale: A ipak bi nam bez njih život bio prazan i dosadan! . . . Zanat prolaznički