Sani odavno nije u voznom stanju i, poput svake olupine, leži nepomično i propada pod uticajem vremena i atmosferskih prilika. Ovaj model fabrike automobila Nisan za siročad doma „Zvezdana deca“ jedini je tračak nade. Kad uđu u njega i sednu na njegova sedišta, Sani odjednom oživi. Tada ga Haruo vozi kroz pustinju zamišljajući da je opasni revolveraš ili sa Šosukeom krstari svemirskim prostranstvima. Sei vozi poznatim ulicama koje vode prema kući...

Sani je njihov beg od stvarnosti, utočište za maštu, kakva-takva uteha od trauma: glavno mesto gde dele najskrivenije tajne.

Realistično slikajući život unutar sirotišta, odnose između napuštene dece, njihove snove, nadanja, želje, strahove, Taijo Macumoto prikazuje čvrstu vezu koja postoji među njma a koje nisu svesni, rasvetljava osećanja svakog deteta i budi u nama iskreno saosećanje i želju da svakog od ovih malih junaka čvrsto zagrlimo.

Samo na osnovu prvog toma može se zaključiti da je „Sani“ mnogo toga. Paralelno je i mikrokosmos (kao priča o svetu unutar jednog sirotišta) i nanokosmos („Nisan Sani“, auto u dvorištu sirotišta, služi kao veslo za eskapizam dece i mladih, tj. portal ka drugim svetovima i svet sam u sebi). A ujedno je i vozilo – figurativno koliko i bukvalno – koje nosi priču sa nama kao saputnicima. Macumoto je majstor svog zanata, i kao pripovedač i kao ilustrator – a ono najlepše je činjenica da ovim tomom velika, setna epopeja (ne tako) malih ljudi tek počinje.
– Ivan Veljković, pisac, kritičar i teoretičar